Ramazanska sofra Mevlane Agić Lemeš: Kombinacija tradicionalnih i modernih jela

Sofre Visočanke Mevlana Agić Lemeš su posebne. Jela koja servira su ukusna, lijepo servirana i šarenolika.

Skoro sve što skuha evlana objavljuje na društvenim mrežama, a svaka njena objava ima jako puno komentara i pohvala, pitanja za recept, za način pripreme…

– Po struci sam diplomirani pravnik, ali ne obavljam direktno te poslove, muž i ja vodimo našu porodičnu firmu. U slobodno vrijeme volontiram kao moderator na kulinarskoj grupi Ramazanski iftari – priča na početku za Faktor Mevlana.

Kaže da se u njenom domu ramazan dočekuje i provodi kao i u većini bošnjačkih porodica.

– Živim sa mužem, sinom i kćerkom. Za ramazan pojačamo ibadet, nastojimo učiniti što više dobrih djela, međusobno se pomažemo, zajedno iftarimo i sehurimo. Kada su samo moji ukućani za sofrom onda kuham ono što oni vole dok za goste pripremam neka naša tradicionalna jela. Ove godine imam tinejdžera za iftarskom sofrom pa će tu sigurno biti tortilje, turske pide, pileća maslanica… – nabraja sagovornica.

Kaže da je kuhati naučila od svoje mame, a s obizom na to da užiav u kuhanju, znanje je proširivala čitanjem kulinarskih časopisa, a zatim prateći recepte na portalima i gledajući videe na youtubeu.

– S obzirom na to da pretjerano volim slatkiše više uživam u pripremi slatkih jela, tu imam puno prostora za eksperimentisanje. Kad je slatko u pitanju volim pripremati i tradicionalne i ove modernije recepte. Hurmašice, ružice, baklave, razne tortice, tartove, tu baš volim pustit mašti na volju. Imam sreću da moji ukućani puno ne biraju. Uglavnom pojedu ono što im se ponudi. A ako ću im ugoditi po volji onda je to polagani burek, mantije, tortilje – kaže Mevlana.

Ističe kako djeca više vole pojesti nešto što u sebi ima tijesto, dok odrasli više vole “na kašiku”.

Niti jedna Mevlanina objava na internetu ne prođe nezapaženo s obzirom kako ona svoj sto aranžira, na to kako servira hranu, a na kraju i ono najvažnije, s obzirom na ono što skuha.

– Za ramazan bih predložila da se jede laganija hrana dok nam se organizam ne navikne na novu satnicu ishrane. Obavezno teleća čorbica, sezonska salata i kao glavno jelo neka dolma, za desert voće. Radnim danima dovoljna je supa, čorbica ili tarhana, salata i jedno glavno jelo, da nam kuhanje ni bi oduzimalo previše vremena. Vikendom se možemo lakše organizovati i napraviti i neke priloge uz glavno jelo, zatim pitu, a za desert kolač – predlaže Agić Lemeš.

Kaže da njeni ukućani za iftar najradije jedu polagani burek od gotove jufke.

On je sit, brzo se napravi i nije zahmetli pa bih njega rado preporučila. Bogatstvo sofre nije samo u raznovrsnosti i količini jela, dosta ima i do toga da se sofra i oku omili. Jedan cvjetić iz bašte, grančica jorgovana, stoljnjak i servis koji čuvamo za goste, sve će to vizuelno obogatiti trpezu pa ćemo imati osjećaj da smo u najboljem restoranu. Na ovaj način ćemo dati posebnost toj iftarskoj sofri, pogotovo ako nemamo običaj detaljisati oko serviranja – pojašnjava.

S obzirom na aktuelnu situaciju sa pandemijom koronavirusa, Mevlana ističe da će ove godine djeca biti uglavnom kući te da će pokušati organizovat zajedničko obavljanje namaza.

– A s obzirom da imam djevojčicu u kući uključit ću je u pripremu iftara bar u dijelu postavljanja sofre i serviranje – kaže.

Mevlana ističe kako svaka porodica ima svoju tradiciju i nešto što je specifično samo za njih. Tako je i ova porodica počela sa jednom lijepom gestom za svoje komšije.

– Kada sam dan prije ramazana došla kući kćerka me pitala: “Mama jesi li donijela poklone?”. Naš običaj je da djeca pred akšam uoči ramazana, obiđu naše najbliže komšije, odnesu poklone, čestitaju im ramazan i požele da ga u zdravlju isposte. To su sitnice, kafa, sok, hurme, lokum, nešto da pojedu uz kafu i da nas se sjete. To je u našoj kući već postala tradicija a krenulo je prije par godina kad sam noć uoći ramazana napravila halvu i poželjela da je podijelim sa komšijama. Naredne godine nisam imala vremena za halvu pa sam kupila par sitnica i poslala djecu da podijele. I tako iz godine u godinu mi smo stvorili svoj običaj – zaključuje Agić Lemeš.
faktor.ba