ELDAR NURKOVIĆ NAKON 28 GODINA PRONAŠAO SESTRU MILENU: MISLILI SU DA NIKADA NEĆU PRIHVATITI SESTRU SRPKINJU, ALI SU SE PRERAČUNALI

Zivot na ovim prostorima je sam po sebi neobičan i kompleksan, ne baš uobičajen. Prosečan Balkanac u svom burnom životnom veku ima veliku šansu i mogućnost da bude deo jednog rata, razaranja, spremanja za rat, krize, previranja nacionalizma, netrpeljivosti, etničkih podela, segregacije i ostalih egzotičnih socijalnih stanja.
Nemamo mi taj dosadni monotoni islandski način života, bez ratovanja, invazija, pretnji ratom… Nama to jednostavno ne pije vodu.
Tako je Rožajac Eldar Nurković počeo svoju neobičnu priču o potrazi za sestrom koju je upoznao nakon 28 godina.
“U toj šarolikoj tapiseriji napravljen sam i ja, i moj život kao i život većine ljudi ovde je bio sve samo ne jednostavan. Proizvod sam uspešnih roditelja iz jugoslovenske srednje klase, oca profesora na ekonomskom fakultetu i majke doktora medicine. Imao sam potencijalno dobru genetsku strukturu, i svetlu budućnost. No, kako to obično biva, prevrtljiva sudbina je umešala svoje duge prste i zakomplikovala stvari“, kazao je Eldar, poznati sarajevski fotograf i osnivač “E2 studija” u okviru kojeg se bavi i kinematografijom.
Mnoge od njegovih fotografija su postale svetski poznate, a nisu izostale ni nagrade ni u angažmanu direktora fotografije u nekoliko filmova.

“Otac u svom najplodonosnijem delu života obolijeva od, kasnije će se ispostaviti, neizlečive bolesti koja će ga odvojiti od nas zauvek. Malo ga se sećam uopšte. Više kroz naracije mnogobrojnih ljudi, kao čoveka koji je iz surovih sandžačkih vrleti, sa hladnog i nepristupačnog severa Crne Gore, sa obronaka Hajle došao u veliki grad i tu izgradio veliku i uspešnu karijeru.

Usput je pomogao brojnim sugrađanima, upisao stotine dece i studenata na fakultete u Prištini, jer je i sam na jednom bio uvaženi profesor i iskoristio svoj uticaj i moć za obrazovanje brojnih ljudi. Tu je kupio svoju besmrtnost“, kazao je Eldar, čiji je otac imao najveću sahranu u istoriji Rožaja i komemoraciju koje se ne bi postideli ni pojedini državnici.
“Imao je naizgled savršen život i karijeru, bio je neverovatan filantrop, pomagao je ljudima ali nešto je moralo, kao po starom dobrom balkanskom običaju da krene po zlu. Nije pošteno ni osetio svoje tridesete godine a bio je već bolestan od karcinoma nazalnih sinusa koji će kasnije metastazirati“, rekao je Eldar.
Njegov otac Ćerim je pre braka sa njegovom majkom dugo bio u vezi sa ženom druge vere koju njeni roditelji nisu podržavali. Čak su joj zapretili da će je se odreći ukoliko se uda za Ćerima.
“To je bila zabranjena ljubav. Po mojim saznanjima, negde skoro pred samu njegovu smrt, dok je bio uveliko u braku s mojom majkom, pojavila se ta žena, saznavši za njegovo veoma teško stanje, i dovela moju sestru rekavši da ne traži ništa i da samo želi da mu kaže da on ima još jedno dete pre nego napusti ovaj svet“, kazao je Eldar.
“Sa 18 godina saznajem od mame da imam polusestru i njeno ime i prezime i da ako želim mogu da je tražim. A želeo sam i počeo sam da je tražim. Od nekih ljudi koji su bili bliski s mojim ocem saznao sam da je živela u Mostaru.
Kada sam napokon došao do adrese saznao sam da su zbog rata otišli u Srbiju, a možda i negde dalje. Opet sam se nalazio na samom početku…
Sve te godine sam razmišljao kako bi bilo dobro da je nađem, da je imam, da popunim tu ogromnu prazninu u životu koji je bio pun nekih gubitaka“,
kazao je Eldar.
Postojala je mogućnost da se njegova sestra Milena udala i promenila prezime što bi potragu učinilo gotovo nemogućom.
“Mislio sam i osećao sam da ako valjda zna da ja postojim negde na ovom svetu da bi mi se sigurno javila nekako. Onda je došlo vreme društvenih mreža i tri godine traženja preko Fejsbuka. U jednom trenutku je njeno ime dalo pet rezultata. Poslao sam svima istu poruku koja je imala krajnje neobičan sadržaj „Zdravo, zovem se Eldar Nurković, živim u Sarajevu i postoji mogućnost da sam ja tvoj brat“…

Zamislite, naravno, reakciju tamo neke Milene Đ. iz sela pored Kikinde koja je pročitala tu poruku…
Dobijao sam negativne odgovore, jedan za drugim. Sestra mi je zadnja odgovorila“, seća se Eldar.
Sve što je znala o svom ocu je da se prezivao Nurković. Zvala je mamu da vidi poruku koju je dobila.
“Njena mama je odmah počela da plače i pobegla u WC gdje se zaključala. Moja sestra je lupala na vrata tražeći histerično odgovor na pitanje i hiljade upitnika iznad glave. Pogotovo zbog činjenice da je celi život htela da ima brata i maštala o tome, moleći mamu da joj ga rodi… Njena mama je, nažalost, odlučila unapred da mi ne treba da se poznajemo, jer ja kao dete iz regularnog braka i druge vere ne bih nikad prihvatio za sestru Srpkinju Milenu, mislila je, valjda. E pa dobro se preračunala“, kazao je Eldar koji smatra da niko i ništa ne može popuniti vreme koje su Milena i on izgubili maštajući jedno o drugom.
“Ubrzo nakon te poruke, Milena je došla kod mene u Sarajevo i nismo se odvajali sedam dana… Čudan osećaj, ne poznaješ svoju krv, a njen genetski kod te privlači kao nikad i ništa do tada… Ko je smeo sebi dati za pravo da nam „ukrade“ sve te godine i snove iza nas?… Ostalo je istorija. I te kako smo se prihvatili i samo nam je krivo što toliko vremena nismo imali pravo jedno na drugo i što nismo imali jedno drugo. To nam više niko ne može oduzeti“, rekao je Eldar koji je nedavno postao i ponosni ujak malog
Konstantina.

Za trivijalne razloge zbog kojih je skoro tri decenije živeo bez sestre, a koja mu je danas jedna od najvažnijih osoba tokom svakog dana ima samo jedan komentar.
“Život je isuviše kratak da ga ne bismo živeli punim plućima”

Izvor: Kurir.rs